димензије 135х62, уље на платну, Цена: 1.000 еура
Бунар се налази на једном великом узвишењу. Изгледао је много лепо, сав се пресијава, као да је направљен од много вредног камена. На бунару стоји каб'о, држе га две нежне, беле руке са дугим, танким прстима. Ко се напије воде из овог бунара да загаси жеђ, тај као светлосно биће одлази у вечност. Испред мене било је њих троје. Иза мене нико. Гледао сам док су они испред мене пили воду. Њихово физичко тело нестаје. Кад загасе жеђ, поприме астрално тело и одлазе у вечност.
Сада сам ја дошао на ред. Плашио сам се да ми неће дати да пијем. Када сам дошао до бунара, небо је било тако близу. Чини ми се да бих га могао дохватити руком. Када сам почео пити воду, халапљиво сам гутао. Вода је тако лепа. Осећаш да ти се разлива кроз читав крвоток. Осећаш олакшање. Нестају сваке муке, сваке бољке. Али, ми нису дали да загасим жеђ и морао сам да идем путем који су ми одредили. Од бунара према југоистоку, то је она бела линија. Дуго сам ишао тим путем. Када сам стигао до краја, даље нема. У крају пута, један дедушка као руски козак на коњу. Тера коња да иде, а коњ неће да иде. Коњ зна да даље нема. Коњ скаче, окреће се, али дедушка не одустаје, а ја стојим и гледам себе, па то сам ја на коњу!
"Па куда ћеш и коњ зна да нема даље, а ти хоћеш још. Јел' није било доста 100 година, јел' још треба?!"
Нема коментара:
Постави коментар