ОБЕЛЕЖЕН

Обележен
Димензије: 126х40 , уље на платну,

1986. године гледао сам своје, наго тело духовним очима. Било је прекривено неким, чудним знацима, као оне хијероглифе.Гледао сам и питао се, какви су то неки чудни знаци и тада чух један глас који ми говораше, одмерено да сваку реч разумем:

- Сада си достигао виши ниво духовности и још ми тај глас даље говораше - да би се избегла свеопшта катастрофа, која ће да задеси читаво сведочанство, треба сви истовремено да се молите Богу. Једино тако и на тај начин може да се избегне свеопшта катастрофа.

Двехиљадите године и други су почели да уочавају ове знаке на мени.Ти знаци су излазили по читавом телу, по челу, лицу, грудима, леђима и свако је видео другачије. Свако је цртао, како је ко знао и умео. Многе особе виделе су ванземаљце, по челу и грудима. Многи су ми преко целих леђа видели велики крст, а многи су се уплашили и побегли. Ја ни један знак нисам могао да видим. Није свако могао да види... Видели су само они којима је дато да виде.

Увек између два Божића, имам појачане визије. 2001. године налазим се у једној огомној просторији. Огромна и празна. Стајао сам на средини. Наг. Три особе су ишле око мене и посматрале те знаке на мени. Видео сам их као кроз маглу. Нисам могао да их дефинишем ко су. Ћутећи ишли су око мене и посматрали те знаке који су ми прекрили читаво тело. Онда ми дадоше оловку и рекоше: Пиши!

Нађох се у недоумици и запитах: Ди да пишем, а они рекоше - Пиши на то дрво!

Истог момента испред мене створи се једно, старо, огромно дебло, положено на под. Много старо, чворновито.

Опет ми рекоше : Пиши!

Запитах ја њих - како да пишем на то дрво?

Тада ми рекоше скини кору. Глупости, како да је скинем, запитао сам се и тада оловку узех у леву руку и махинално испружих десну руку и са три прста мало додирнух кору дебла.

Истог момента средином дебла уздуж тако тачно и прецизно пресече се кора и раздвоји се. Испод коре појави се таква дивна белина, као најфинији папир.

Тада ми опет рекоше - Пиши! Шта да пишем, запитах...

Кажу, пиши ново Свето јеванђеље. Кад то чух, као да ме гром погоди и више те особе нисам ни видео ни чуо.
Али, онај глас као ехо одзвањаше - Пиши ново Свето јеванђеље, пиши ново Свето јеванђеље...

Када сам се мало повратио од шока, тада добих такву неку неодољиву жељу да напишем нешто, иако нисам вичан писању. Сва слова су ми искривљена и ћошкаста.
На оној дивној хартији, написах своје презиме и име, тако је дивно писати на оној хартији, слова су тако лепа и правилна, прави краснопис.

После једно четири године, био сам у цркви на богослужењу. Недељом и светцима одлазим у цркву. Свештеник када је завршио службу, одржао нам је говор о духовности и о Светом јеванђељу. Тада рече, како је ово Свето јеванђеље превазиђено и да би требало да се пише ново Свето јеванђеље. Охо, када то чух, тргох се и помислих - О, Боже није ваљда и свештенику речено да треба да пише ново Свето јеванђеље...

Нема тако бриљантна ума који би могао писати Свето јеванђеље... Могао би, али само уз Божију помоћ и надахнуће...